Terra Croatica – Bročko blogo: Paloc – Kuća u kući

Scenu posvećujemo Rajku i Jošku Šćepanoviću

Glumci:
Morko Sila: Vinko Marinković Bumba
Popi: Vinko Marinković Vragić, Pravdan Katić i Vlado Karninčić
Kapitoni: Siniša Soljačić, Ante Lalić i Vedran Krunić
Kapitonske žene Španjuolke: Nikolina Brkić, Zdravka Koljatić i Linda Marinković
Dica: Ariana Marinković, Mariela i Tonka Koljatić
Šindik: Mate Petrić
Morkovi prijateji Dubrovčani: Rade Jerčić i Vicko Šćepanović
Zidori: Jurko i Rudolfo Marinelić i Vinko Klarić
Tovor Puli

Snimatelj dronom: Frane Marinković
Frizure: Štefica Ćurin
Šminka: Kate Pavišić
Šivanje: Mirjana Bižaca
Scenaristica i kostimografkinja: Jadranka Nejašmić
Direktor fotografije: Šime Strikoman, h.f.s.
Asistenti: Božo Nejašmić, dr. sc. Vjekoslav Koljatić i Ana Rašperger

Sponzori: Općina Bol – Hrvatska čitaonica, Ljekarna Škoko, Frane Marinković, restoran Argento, Nikolina Brkić i frizerski salon Štefa.

Zahvaljujemo:
Rajku Viličiću na dopuštenju snimanja u Palocu, Mirku Periću, direktoru, Jozi Bošnjaku, Tinu Martiniću i Siniši Babiću, komunalcima u komunalnom poduzeću Grabov rat na čišćenju Paloca, Frani Marinkoviću na snimanju dronom, Jakovu Karmeliću na stručnom savjetu i brojnim fotografijama, dr.sc. Josipu Vrandečiću, Vanji Kukec, Petri Blažević, kustosici Pomorskog muzeja u Splitu, Sanji Ivančić, kustosici Etnografskog muzeja u Splitu, Andreji Matoković, kustosici Zavičajnog muzeja otoka Brača na stručnom savjetu, Štefici Ćurin na oblikovanju perika i izradi frizura, Nikolini Brkić na korištenju apartmana, restoranu Argento na prehrani, Ljekarni Škoko na plaćenim troškovima šivanja kostima, Kati Pavišić na šminkanju, Nikici Trutaniću na preuzimanju i slanju kostima iz Zagreba, Kosti Vukota na kontaktu s ravnateljem Folklornog ansamla Linđo, slanju kostima iz Dubrovnika i vraćanju natrag, Vicku Šćepanoviću i Jošku Gospodnetiću na prijevozu rekvizite u Paloc i vraćanju vlasnicima, Ani Rašperger na darovanim cvitima, pomoći pri uređenju Paloca i asistenciji pri snimanju, Katici Pavišić na pomoći pri uređenju Paloca,Vini Cvitanić na darovanim bruštulonim miendulima, Vladimiri Pavletić na dopuštenju snimanja u dvorištu, Deani Marinković na uređenju dvorišta, hotelu Kaštil na korištenju prostora, Nikši Petriću na asistenciji u hotelu, Nikici Bodloviću na skidanju vrata s Paloca, Bartulu Bakuliću, ravnatelji OŠ Bol, na dopuštanju izostanka s nastave profesorici i djeci, Ivici Vlahoviću na brojnim prijevozima platna i kostima iz Postira i natrag, Boži Nejašmiću na izradi skele, darovanom vinu i asistenciji tijekom pripreme scene;

na posudbi:
dva folklorna odijela – Vlahu Kljunku, ravnatelju i Tajani Kero, garderobijerki Folklornog ansambla Linđo, šešira, berete, mudonti i bagulina – intendantu Srećku Šestanu i garderobijerki Zdravki Drlje iz HNK Split, tovara i samora – radi Jerčiću, stolica, stola – Ankici Buvinić, reverende – don Juri Martiniću, župniku u Postirima i don Ivici Huljevu, župniku u Pučišćima, berete krože – don Stanku Jerčiću, župniku u Jelsi, i Heleni Valerijev iz Ložišća, dolamice – Ani Tomšić iz Supetra, Vedranu Bezmalinoviću iz Novoga Sela i Miljenku Kruniću, košulje – Diani Marinković, kapetanske kape – Aljoši Jurasu, mizariule – Vicku Šćepanoviću, Lovri Karmeliću, Mati Petriću i Željani Cvitanić, kartola, damijona, polivači i miha – Ivici Cvitoviću, solmi – Vini Cvitanić, bačvi – Jaki vino, sablje – Franki Marinković, cipela, kamižota, hlača, košulja i sokolaških maja – Leni Ščepanović, Desanki Brizić, Ani Rašperger, Anđelki Marinković i Vedranu Koljatiću, dijelova nošnje – FD Krejonca, marame i nakita – Mariji Vrca, tabakiere, škrinje, sekstanta i kanočola – Siniši Soljačiću, lula, košulje i manžeta – Damiru Dubravčiću, facoletima i metvice – Desanki Brizić, haljine, velete, šala i rukavica – Perici Bošković, bićerina – Mariji Tomaš iz Novoga Sela, bocunića, tacne i pjata od latie – Dušanki Marinković, varše – Goranu Bakoviću iz Murvice, mriže – Tonču Jakšiću Popiću, tronošca, trapulie i damijonicie – Boži Nejašmiću, kamižota – Ivici Ščepanoviću Trutu, košulje i manžeta – Ivici Briziću Muću, cvića u pitarima – konobi Mlin i Vini Cvitanić, stalka za cvijeće – Kseniji Bodlović, haljinica – Slavici Bošnjak, Lindi Marinković i Ivani Okmažić, cipelica – Nikolini Akrap, nakita – Lindi Marinković i Tonkici Trutanić, bićerina, odijela, košulje, naočala, džepnog sata i dugaških mudonti – Fanici Katić, džepnom satu i šalu – Mirej Kale, šudarića – Tihi Pavišiću, pota – Jasenki Milosavljević i Antoniji Kukoč, čvira, drvenih skala i zidarskog alata – Vinku Marinkoviću Bumbi, zidarskog alata – Jurku Marineliću, kapi francuzici – Stjepanu Domiću iz Ložišća, kombola – Seki Šćepanović, tri para hlača, tri prsluka i dvije kape, iako uz naplatu, – intendantici Dubravki Vrgoč i garderobijerki Maji Bilić Prcić iz HNK Zagreb, Zorki Martinić iz Pučišća, Meri Biliš, Peri Banu iz Novoga Sela, Mariji (mlađoj), Juri Tomašu Nikši Hržić, iz Ložišćana, dr. Željki Barbić – Peronja, Tomi Deškoviću i Mirku Radiću na posredništvu s vlasnicima posuđenih predmeta,
molitvenici su pok. padre Bepija Karninčića (fundus knjižnice), rečina za kapetana (pok. Mihovila Mijota Macanovića), bebe, jantarna ogrlica, prsten i naušnice, šal, prsluk i košulja su Jadranke Nejašmić.

Štorija

Jemo kuća danas jedna u Buol, ona se zove Paloc, Paloc – u njuoj je kuća drugo. A ova kuća velo, tuo je bila ugrojena za šiest braćie, Vukovići su se zvoli. A kuća unutra je bila jelnega nevuojnega čovika, Morko mu je bilo ime, a zvoli su ga – bi je onako grintov, grintov i prilišno je bi sardit, bilo mu je ime Morko, a zvoli su ga Morko Sila.
I muoj Morko – ćapali su ga ovi Vukovići, jemali su ništo vartla svuoga okolo njegovie kućie. I govoridu:
Doj, Morko, govoridu, prodoj ovo tvuoga i prodoj kuću, a da mi učinimo ovuod kuću.
A vuon da nieće! A vuon da nieće!
A oni kozali: Po plotit ćemo ti.
Tri su bili brata kapitona, a tri su bila popa, tri pomuorska kapitona. I Morko da nieće. I oni tako š njin na lipe, e, ma potla ni bilo čo, nego je vajalo na silu, tako da su oni išli u komunu kol šindika. Ti šindik je bi Vužio, kako da bismo danas kozali načielnik.
I šindik pozove Morka:
Čuješ, Morko, dohodili su mi Vukovići, pust in ono, po kal ti oće judi plotit.
E, ne pušćon jo to, mogu oni grodit di kuću na drugo misto! – ne do Morko nikako, ne do Morko nikako.
I jedoput, jemo veli piergul ovi Vužio i fumo čibuk, lulu, onu tursku, i Morko bi se javijo, nedijon, poklin se dospila funcijun u crikvu, i govori:
Čuješ, kože ti, Morko jesi ti, kože, uriedi onu stvor sa Vukovićiman?
A vuon odizdola njemu kože:
Ča se to tebe tiče? Ča se to tebe tiče?
A tuo ni bilo lako reč u ono doba jelnemu šindiku: Ča se to tebe tiče. A vuon govori:
Kako ti to odgovoroš, govori, jelnemu šindiku! Znoš da ti moje pero nadaleko dosimje.
A vuon govori:
Tvoje pero na daleko, a moja puška još i daje, do u tebe na polžuor.
E, kal je to vuon reko, vej ni bilo kul-kamo, to je vuon puno reko i pripuno, i olma je šindik pozvo bandure, koji su bili u Nerežišća, da se Morkota arešto. Ma Morko je to nikako dozno, i Morko biž ća iz Bola. A di je išo, u Dubrovačku Republiku. Opeta govorin, onda je bilo ako si čo učini u misto, onda si se ti priboci vonka za godišće don i moreš se opet vrotit.
I vuon se priboci tamo, a oni počieli grodit ovamo kuću, opasali kuću Morkota, iskopali fundamiente, i oni to počieli tuote grodit. Doveli meštre, i tuo je još danas ta kuća tuote.

E, ma Morkota avizali iz Bola njegovi prijateji, svuojta, da se grodi, tako i tako. I Morko jelnu nuoć tamo skupi nike jude u Dubruovnik i eto ti ga, evo ti ga jelnu nuoć sa nikuon brodicuon, s nikin brodićien, i duošo ti ovamo povar kovienta u Buol na Martinicu i iskarcali se. Doni Morko četiri barila proha (tuo se u pismima govori dvo barila proha inglieškoga). Tako ti barili, koliko je tuo, koliko je kili bilo, ne znon, svakako, doni vuon četiri barila proha i da će vuon lagumat njegovu kuću, di su Vukovići ugrodili svuoj novi duom. I oni iskopali, pol tri kantuna, iskopali po jelnu bužu i kopali četvartu i stavili oni proh, da će tuo oni užgat – evo ti olnikuda nikuor duošo i zateko hi i ni bilo kul-kamo, vajalo uteć ća, ostavit sve tuo. I ovega puta in ni uspilo izlagumat. I tu je do danas ostalo tako, ostala ta kuća tako, oni su malo bili brenzali s otin. I onda Morko ča je duošo dobije ol vlosti drugu kaznu, da se opeta ne smi za dvo godišća pokozat u Buol. I tako je tuo bilo.

Kal je bilo potla, e ništa, dokle će vuon bit tamo, oni su ugrodili zide. Tri su brata bili popa, a tri kapitona koji su bili oženjeni sa tri sestre Španjuolke. – kal ova tri kapitona išli po darvenariju, po griede i kamparjune, sve, išli u Mletke, Veneciju, da ćedu tamo ukarcat. Odovuode se digli, svaki je imo svuoj brud, nave su se zvole, nave, imali su svoje mornore, i oni su išli iz Bola prema Veneciji po lenjon za pokrit ovu kuću. A još Morkotova kuća unutra – da kal se ova pokrije, da ćedu onu raskopat i izvuć je kroz vrota vonka, u kamienje. Kal tamo hi ćapalo vonka nevrime, neviera, potopili se i kapitoni i brodi i mornori, ni se nikal nošla nonki, ča se ono reče, jelno daska ol broda. I tuo se tumačilo, i do danas se tumači da je tuo kazna Božjo – da se tuo temu čoviku siromahu išlo tuo vaziest. I da je tuo tako stalo i tega roda je nestalo. Vej se ni moglo pokrit – ova tri kapitona su se potopili, ki su bili oženjeni, imali su ništo fameje, ženske dicie i ovako, muškega roda ni bilo. Ova tri popa opeta nisu bili ženjeni, ni ni po njima. I tuo se govori da je tuo zaradi tega se oti ruod uništi i jerbo su bili nejudi. A onda se Morko potla vroti ovamo, potla vroti ovamo – i njega i njegova roda nestalo.

Ta se kuća danas ugrojena nahodi u Buol, koja je danas Tonicie Viličić Šaltura, ma ni somo njegova.
Tuo je Paloc – Kuća u kući!

Terra Croatica – Bročko blogo: Paloc – Kuća u kući

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *